Развој научне делатности код Срба на Косову и Метохији интензивније почиње након Другог светског рата. Оснивају се више школе, факултети и научни институти, формирају се научна друштва. У развоју ових облика научног и уметничког рада долази до њихове консолидације и институционалног унапређења, што резултира оснивањем Косовске академије наука и уметности.
Приштина у послератном периоду постаје административни центар аутономне Косовско-метохијске области, услед чега су надлежности Републике и Федерације пренете у тај центар, тако да научне институције у Београду нису имале ни финансијско ни законско право да се баве проучавањем српске културе на Косову и Метохији.
Међу првим научним институцијама на Косову и Метохији, 1967. године основан је Албанолошки институт. С друге стране, за проучавање српске културе у то време није постојала одговарајућа научна институција, нити је њено основање било у плану.
Иницијатива за оснивање института у којем ће се проучавати српска култура на Косову и Метохији потекла је са Универзитета у Приштини. Универзитет је тада окупљао већи број доктора наука и магистара из различитих области природних и друштвених наука, а настава се одвијала како на српском, тако и на албанском језику.
Увиђајући неопходност оснивања научноистраживачке институције која би се бавила проучавањем и сакупљањем грађе из српског културног и уметничког наслеђа, којем је претило да буде препуштено забораву, нарочито када је реч о усменом народном стваралаштву, универзитетски професори, сарадници и научни истраживачи из других институција започели су борбу за оснивање института за српску културу, процес који је трајао 21 годину.
Закон о оснивању Института за проучавање културе Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана, што је првобитни назив данашњег Института за српску културу – Приштина, са привременим седиштем у Лепосавићу, Скупштина САП Косова донела је у новембру 1987. године.
Први директор и тада једини запослени у Институту био је књижевник и научни радник Миленко Јевтовић.
У конкретнијем дефинисању научноистраживачких циљева Института учествовале су најзначајније институције тадашње државе: Српска академија наука и уметности, Косовска академија наука и уметности, Филолошки и Филозофски факултет у Приштини, Нишу, Београду и Новом Саду, Албанолошки институт у Приштини, затим сви самостални научни институти у Београду, као и велики број истакнутих научних радника.
Већ тада је профилисана идеја да Институт буде мултидисциплинарна научна институција. Одлучено је да се оснују одељења за српски језик, књижевност, националну историју, историју уметности, етнолошко и етномузиколошко одељење и научно-документациони центар са научном библиотеком.
ДИРЕКТОРИ И ВРШИОЦИ ДУЖНОСТИ ДИРЕКТОРА ИНСТИТУТА ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА – ЛЕПОСАВИЋ
Др Миленко Јевтовић, директор 1987–1997
Др Милош Ђорђевић, директор 1997–2005
Мр Снежана Миливојевић, в. д. директора 2005
Др Маринко Божовић, в. д. директора 2005
Др Вељко Ђурић, в. д. директора 2005–2008
Др Ненад Васић, в. д. директора 2008
Др Предраг Јашовић, в. д. директора 2008–2009
Др Срђан Словић, в. д. директора 2009–2016
Др Иван Бецић, в. д. директора 2017
Др Драган Танчић, директор 2017–2024
Др Борис Братина, в. д. директора 2024–2025
Др Марија Јефтимијевић Михајловић, в. д. директора 2025–
Првобитно седиште Института било је у најужем центру Приштине, у двема просторијама зграде Музеја Косова. С пролећа 1989. Институт је пресељен у просторије СИЗ-а за науку Покрајине, у близини Ректората приштинског универзитета, где је на простору мањем од шездесет квадратних метара радио све до децембра 1990. године.
Институту је потом, по одлуци Скупштине општине Приштина, на трајно коришћење додељена стара и запуштена зграда у порти Цркве Светог Николе, у којој је од 1859. године радила прва српска школа у Приштини, у Ваљевској улици број 2.
На основу пројекта Покрајинског завода за заштиту споменика културе, зграда је порушена и на њеним темељима изграђена је нова зграда, површине 850 квадратних метара. Ту је Институт био све до половине 1999. године, када је измештен у Лепосавић, где се и данас налази – у Улици 24. новембра бб.
На основу пројекта Покрајинског завода за заштиту споменика културе зграда је порушена и на њеним темељима изграђена је нова од 850 квадратних метара. Ту је Институт био све до половине 1999. године, када је измештен у Лепосавић, где се налази и данас (улица 24. новембра бб).